Za javnu reč je uvek potrebna hrabrost – Radmila Stanković

Za javnu reč je uvek potrebna hrabrost – Radmila Stanković

“Društvo nam je siromašno. Kultura nije uvek skupa, ali ako nemate zadovoljene egzistencijalne potrebe, teško je stvoriti potrebu za kulturom.“ 

Radmila Stanković govori o svojoj novinarskoj karijeri, dužnostima i odgovornostima koji ovaj posao sa sobom nosi i stvarima koje upotpunjuju svakodnevne zadatke i izazove sa kojima se suočava. 

Kučevo, 13. decembar 

Radmila Stanković rođena je 1969. godine u Požarevcu. Bila je student katedre za odnose sa javnošću na jednom od beogradskih Univerziteta. Novinarstvom se bavi na lokalnom nivou, na teritoriji opštine Kučevo. U slobodno vreme bavi se pisanjem poezije, koja je predstavljena na teritoriji čitave biše Jugoslavije i član je književnih klubova u Kučevu i Beogradu. 

– Pored novinarstva, primarnog posla kojim se bavite, osnivač ste književnog kluba u Kučevu, koji okuplja mlade talente i ljubitelje pisane reči. Da li ima istine u tome da želja za napretkom i obrazovanjem kod mladih ljudi više nije izražena kao što je to nekada bila? 

Želja za napretkom i obrazovanjem kod mladih ljudi je uvek prisutna i veoma izražena, ali nažalost nije na istom nivou kao što je to nekada bio slučaj. Govorim iz ličnog iskustva sa mladim i talentovanim ljudima. Društvo nam je siromašno. Kultura nije uvek skupa, ali ako nemate zadovoljene egzistencijalne potrebe, teško je stvoriti potrebu za kulturom. Potreban nam je opšti boljitak, a on nije samo ekonomski, već i simbolično emocionalni. Ako je atmosfera u društvu u tamnim tonovima, onda je i kulturni život u skladu sa time.


-Vi ste neko ko se, pre svega, bavi izveštavanjem na lokalnom nivou. Da li je i koliko naporno ući u sve pore jednog okruga, a pritom zadržati stav objektivnosti i nepristrasnosti, kao preduslove za kvalitet u poslu novinara? 

To za mene predstavlja važnu etiku informisanja. Dužnost svakog novinara je da sledi najviše etičke i profesionalne standarde. Na moju sreću, uvek sam imala izbor činjenica koje kao takve omogućavaju objektivan pristup informaciji i uvid u sve relevantne aspekte nekog događaja. Treba se držati etike kada je u pitanju objektivnost. Ući u pore jednog okruga nije lako, ali se kada uđete u posao ispostavi da je zapravo veoma jednostavno obaviti zadatak na adekvatan način. Činjenica je da kao novinar moram da isključim emocije i vodim se etikom. 

– Između ostalog, bavite se i pisanjem poezije. Vaši radovi, zbirke i knjige pesama predstavljeni su publici koja živi na teritoriji čitave bivše Jugoslavije. Gde pronalazite inspiraciju i motivaciju za stvaranje umetnosti? 

Poezija je moja prva ljubav. Mislim da je poezija svuda oko nas i u nama, samo je treba prepoznati i podeliti sa drugima. Danas možda sve izgleda uzaludno i besmisleno, ali ja želim da podelim onaj deo sebe koji čuvam i koji me greje u senci. Inspiraciju pronalazim u ljudima i sadržajima koji iznova hrane moj duh. Inspiriše me sve što radim, punim svoju škrinju mudrosti dok i sama nekome ne postanem inspiracija. 

-Svoje terenske zadatke razvijate i kroz umetnost fotografije. Da li na fotografiju u tom smislu gledate kao na poseban vid umetnosti ili kao na dopunu na novinarskim projektima koje radite? 
Na fotografiju najpre gledam kao na poseban vid umetnosti, što mi koristi i u poslu, tako da mogu da kažem da sam praktično spojila lepo i korisno. Fotografijom dokumentujem svoja lična istraživanja i događaje o kojima pišem. Fotografiju povezujem sa drugim umetničkim izrazima i formama.

-Kao neko ko se bavi novinarstvom, do sada ste uradili preko pedeset značajnih intervjua sa eminentnim i istaknutim ljudima, koji su objavljivani u raznim časopisima na teritoriji naše zemlje. Da li postoji iskustvo sa nekim od tih ljudi koje biste izdvojili kao važno za Vašu karijeru? 
Prvi intervju uradila sam u kući Đorđa Marjanovića sa njim. Taj intervju je za mene bio neverovatno emotivan i kao takav ostao u sećanju za čitav život, ali nije uticao na moju karijeru. Tek nakon nekoliko godina imala sam priliku da uradim intervju sa Miroslavom Lazanskim, koji je u Kučevu imao gostovanje pod nazivom “Vreme izdaje“, a bilo je vezano za stanje na Kosovu. Tada sam shvatila da maksimalno mogu koristiti svoja iskustva, ali da treba da putujem i istražujem dokle god postojim. Tada mi je gospodin Lazanski rekao da je obišao mnogo zemalja i da mu se svuda ponešto dopalo. Na moju karijeru je to uticalo u smislu bogaćenja informacijama i novostima iz prve ruke.  

– Da li je za profesiju kao što je ova neophodno imati hrabrosti i da li postoji nešto što biste, da možete da vratite vreme, uradili drugačije nego što jeste? 

Za javnu reč je uvek potrebna hrabrost, kolegijalna solidarnost, osećaj za druge i malo više empatije. Novinarstvo je profesija koja vrlo hrabro i brzo, bez ikakve rezerve, javnosti iznosi istinu, što je i suština same profesije. Za sada sam uverena da od samog početka svoje karijere do danas ništa ne bih promenila, sve i da mogu. Radila bih isto, jer smatram da se nekim redom kroz sve mora proći, jer je to vrsta sazrevanja, a svako sazrevanje po sebi ume da bude bolno, u zavisnoti od toga kako saam čovek gleda na to. 

Interviju uradila  : Emilija Milovanović  

2 thoughts on “0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Previous post ZDRAVO SVETE … ZDRAVO!
Next post Kučevo, Zlatna dolina u severoistočnoj Srbiji