26 септембра, 2021

Presskucevo

onlajn

K’O NEKAD U OSAM

Prva gramofonska ploča Djordjeta Marjanovića „Ko nekad u osam“ izdata je 30.10.1959. godine, od tada u godinama koje su dolazile nizale su se pesme i albumi kao brojanica, imao je hrabrosti i sposobnosti da u svoj izbor uvrsti i svetski poznate pesme. Svojom bogatom diskografijom je podigao muzičku kulturu našeg prostora na jedan suptilniji i kvalitetom viši nivo, a na svojim visoko profesionalnim nastupima na kojima je u zanosu i sako bacao u publiku proterao jeftine emocije i ostavio u amanet svima koji izadju na muzičku scenu: autentičnost i pesma koja žubori sa izvora duše jedini je put do srca publike.

K’o nekad u osam

Podnevni sat, blago septembarsko sunce kupa asfaltnu stazu tiho kao da ne želi da naruši svečanost koja se osetila u vazduhu. Približavamo se beloj niskoj metalnoj kapiji, a ja puna od nožnih prstiju do temena neke maglovite strepnje koja se meša čas sa radošću, čas sa nevericom. Uzimam u ruku kvaku i osetim začudno toplinu metala na dlanu, iz misli me prenuo glas:

„Dobro došli prijatelji!“


Odlican.com,Radmila Stnkovic; album Djordje Marjanovic u Inter-CAFFE-

Kroz žute i rumene zrake koji su promicalie krošnjom stoletnog oraha ugledah na pragu kuće našeg domaćina – gospodina Djordjeta Marjanovića. Požurismo u susret i u tih nekoliko koraka gotovo da sam čula sa nekog starog radija u srcu: „Ko nekad u osam i sad zviždim ulicom tvojom, kad stanem sad pod prozor tvoj, i ma da znam nisi tu, čekam kao u snu…“ Srdačan stisak ruke i osmeh koji je okupao srca učinili su svoje – zagrlili smo se kao neznani a znani prijatelji, koji su pesmom živote uvezali. Bez ikakvog uvoda pozvao nas je da sednemo tu ispod krošnje sa takvom ljubaznošću kao da se radi o slučajnom, privatnom susretu.

Pod krošnju se slila atmosfera toplog ljudskog prebivališta koje srećnom skromnom čoveku daruje onaj mir za kojim mi stalno tragamo a teško ga ostvarujemo. Ovo stoletno stablo sigurno pamti dečiju bezbrižnost i radost izlivenu u rodnoj kući, pa šumi kroz svaku reč koju gospodin Djordje izgovara.

Dok sa upadljivom živošću priča o danima mladosti u očima mu blista iskra kao da je sazdana od svih aplauza koji su pratili njegove pesme, vrcava, razborita a u isto vreme i setna i drhtava – iskra ljubavi. Ali kao čovek nenaviknut da vreme ispunjava govorom već pesmom, brižno je nastojao da sasluša i našu priču mirno, samosvesno i uvek uz osmeh. Uz domaćinsko posluženje priča je kao ptica letela čas u prošli vek na binu Opatijskog festivala, čas u kutak na ćošku Interneta u naš Inter-caffe. Stoletni orah je postao vremeplov za put ljubavi i gde god je ona ostavila pečat nama se ukazivala nova polazišna stanica za razgovor. Listamo album, svaka slika jedna priča a lišće šumi o ljubavi: „potraži me u predgradju, poljubi me u sećanju…“

Slušajući kako se prijateljstvo brižno neguje na Inter-caffe forumu, koje je i potaklo moju želju da sretnem gospodina Djordjeta, čije se stvaralaštvo medju članovima duboko poštuje, je vidno ganulo našeg domaćina koji je s poletom uzeo olovku da pošalje ono što je za sve „Djokiste“ dragoceno –autogram.

„Vaš Djordje“ – za nas je ulaznica u vremeplov. Skuvajte kafu, pustite na svojim računarima koji su nam upleli životne puteve „Milord“ i zapevajte našem Milordu – Djordjetu Marjanoviću.
Podsećanje

Milord – Radmila Stankovic