Kaleidoskop mojih pisanja i razmišljanja

Učini li vam se ovaj život kao genijalna igra od ja i ne-ja, ili od svetla i tame il’ promišljate kako je ovaj život jedna divlja borba gde gazimo djonom jedni druge zarad ciljeva koji su ako ćemo po istini besciljni – evo zagrabite ovde iz raskoši emocija koliko hoćete, ištite dokaze od raskošne gospodje prirode i ona će vam na ovom mestu napuniti ruke istinom.

Blog by Radmila Stanković

No, kada zasitite svoj um filozofijom, ućutkajte razum i srce i dušu. Mirujte u tišini sa svojim naramkom istine. Najedanput iz neke od ovih dubina prolomiće se kao primalni krik protest. Razum je samo sluga duše. Slugu je lako „isplatiti“, ali gospodara nije lako nahraniti.

Koliko imate očiju ili hodajućih srca oko vas koji hrane vašeg gospodara? Upravo pobrajam poimnece sebi u bradu one sa kojima se zdravim svaki dan srcem i gledam u prste samo jedne ruke. I ako ne imenujem one što me krvlju vezu, brojim jedan, i evo mučim se… ima li dva?!

I onda zavrtim kaleidoskop svih mojih pisanja i razmišljanja i brojim, gle raskoši, i uviru i izviru imena, srca, reči i savijaju se u klupče i kao kakvo mladunče ležu na moj dlan, to je valjda tačka preseka linija života, sreće i srca. Svako srce, svaki tik, svako ime raskošno ali, ni jedno posebnošću ne prevazilazi raskoš zajedništva.

Razumevanje, značilo ono i nevericu, i ćutanje, i radjalo hiljadu pitanja dese se jedanput . I ja vama koji čitate upravo ove redove kažem: prevedite si sami.

Samo strpljenjem srce će dobrotom porušiti sve što nas udaljava od ljudskosti, a srcu – njemu prevod zasigurno ne treba. I od kore bostana se napravi slatko ako čekate dovoljno dugo da se ušećeri srce.

Trebamo jedni drugima i gorki i slatki – samo tako smo čevek čoveku, samo tako smo blistavi staklići u kaleidoskopu humanog življenja. Ostavite kantar bar ovaj put u neki ćošak, život nas broji svaki dan u fakta, kada ljudi mere štapom Bog meri svilenim vlaknom.

Ovaj put recite tu običnu reč „možda“ i ne beležite nista, sve predajte zaboravu.

Možda ćemo se zaista sećati nekih trenutaka,
Možda jednom zajedno uz kafu,
Možda jednom uz smeh
Uz pesmu sigurno jer, uplelo nam se korenje duše ovde.

I dok vrtim kaleidoskop izranjaju mi Lidijine reči, (a u mom slučaju to bi bile Oliverine reči ) makedonske poslovice koje joj ostavio otac u amanet:

„Liži me koga sum gorak, koga sum sladok možam i sam da se lizam.“

Preda mi ih i reče – „prevedi si sama.“


Bila jednom jedna Majra koja me je pre nešto više od decenije uzela za ruku i odvela me u Blogolend , tada sam prvi put u životu upoznala tu divnu planetu.

Blog by Radmila Stanković

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *