25 септембра, 2021

Presskucevo

onlajn

I kako ću, ako ne ispunjavam te uslove, kako ću ostariti?

Neki ljudi su ostarili davno, još kao deca, te tako žive čvrsto prizemljeni, uvek u stvarnosti. Rekoše mi da se to zove „realan život“.

Neki drugi, nekako, nisu stigli da stare, nisu se setili. Imaju iste svakodnevne muke kao i oni iz „realnog života“ ali gledaju na to kao na nešto usputno, prolazno.

Pokušala sam da se prilagodim prvoj grupi ali ne ide mi. Oni svoje račune uredno plaćaju, razvrstavaju, sve obaveze su im isplanirane. Meni kada se donese račun pogledam ga i počnem da se prestravljujem pri pomisli da bi me ti isti računi jednog dana mogli progutati i pretvoriti u cifru.

Razmišljala sam o toj razlici i vidim da se ne može prevazići.

Oni idu na spavanje rano, zbog zdravlja, kažu. Ja bih da budem zdrava ali ne mogu tako rano da zaspim, probala sam i ne vredi, okrećem se satima, izmučim se i svatih da tako štetim tom istom zdravlju. Sada idem spavati kada telo to traži, ono zna i slušam ga. Zatim, oni gase svetlo noću, štede struju. Kod mene celu noć obavezno mora da svetli neka lampica, plašljiv sam stvor i bojim se mraka.

Oni imaju reč „odgovornost“. Ja imam „savest“.

Tačno znaju šta hoće. Ja opet, nikad nisam tačno znala šta hoću, naprosto čvrsto vjerujem da to nešto, šta god bilo, samo dolazi.

Oni imaju i reč „moje“. Oznaka vlasništva. Ja i za „moje“ mislim da samo dolazi, i kada naiđe neće biti vlasništvo, to mi ružno zvuči.

Oni misle da žive kako treba i da drugačije ne može biti, tako mi bar kažu. Ja mislim kako kad-tad sve dođe na svoje mesto te tako život i ima svrhu; ako vjerujem u njega i on se okreće meni i smešimo se jedno drugom.

Oni veruju u red i sat. Ja vjerujem u čuda.
Zato sam ostavila prilagođavanje. Ostaje pitanje godina. Jer, ne znam čime se to meri…

Stanjem tela ili stanjem duha?

I kako ću, ako ne ispunjavam te uslove, kako ću ostariti?

Šta treba, promeniti način oblačenja ili tako nešto?

Ili način razmišljanja?

I zbog čega?

Dakle, ovako:

Mislim da se može ostariti za tren, jednostavno odustanete. Ne slušate, ne gledate, ne čekate, ne tražite. Odustanete.

Nisam se setila toga pa nemogu. Ako nađem vremena, stići ću. Nikad nije kasno.

Ja se bavim čuđenjem i očaravanjem. Mene očara pesma koju pročitam, nečiji glas ili smeh, drvo koje gledam. To je poklonjeno i radujem se.

Ne znam da se samosažaljevam, ne vidim ni jedan razlog. Ne galamim, ne volim galamu. Ne osećam potrebu da se hranim tuđim strahovima, tugama i očajem.

Nevolja je u tome što takvi ljudi moraju imati publiku, još veća je nevolja ako ste vi ta publika.

Pobegnite od njih, radite nešto drugo, bolje, lepše.

Očaravajte se.

I kako ću, ako ne ispunjavam te uslove, kako ću ostariti?





R.Stanković