25 септембра, 2021

Presskucevo

onlajn

Brižnost i inteligencija u vodjenju svoga života -prilagodjena ravnoteža i mudrost

Osećaj nadzora nad samim sobom, sposobnosti izdržavanja emocionalnih oluja koje donose životna zbivanja, umesto prepuštanja ulozi „roba strasti“, kao vrlina se slavi još od Platonova doba. Stari Grci za tu su sposobnost upotrebljavali reč ‘sophrosyne’ – brižnost i inteligencija u vodjenju svoga života; prilagodjena ravnoteža i mudrost. Rimljani i rana hrišćanska crkva to su označavali pojmom ‘temperantia’, umerenost, suzdržavanje od emocionalnih krajnosti.

U matematici srca dojam o zadovoljstvu svojim životom odredjuje se na temelju odnosa pozitivnih i negativnih emocija Nije reč o tome da ljudi, kako bi se osećali zadovoljnima, trebaju izbegavati osećanja, nego da uzburkani osećaji ne bi trebali biti prepušteni samima sebi. Upravljanje emocijama svojevrstan je stalni posao s punim radnim vremenom: veliki deo onoga što činimo – naročito u slobodno vreme – pokušaj je upravljanja raspoloženjem. Sve od čitanja knjiga ili gledanja televizije do aktivnosti i društva koje biramo može biti način koji će nam pomoći da se počnemo bolje osjećati. .

Život bez emocija bio bi bezlična pustinja odvojena i izolovana od bogatstva samoga života. Cilj je ravnoteža, a ne potiskivanje emocija: svaki osećaj ima svoju vrednost i važnost ali, traže se prikladne emocionalne reakcije, osećaji koji svojom ekspresijom odgovaraju situaciji. Kada su previše prigušene emocije stvaraju dojam o ispraznosti i rezervisanosti; kada izmaknu kontroli, kada su ekstremno ekspresivne prelaze u sferu patološkoga, kao u slučaju depresije koja blokira akciju ili teskobe koja obuzima čitavo biće, neobuzdanog besa, manijakalne razdraženosti.

Štaviše, nadzor nad uznemirujućim emocijama ključ je emocionalne dobrobiti, emocije koje su preintenzivne ili predugo traju – potkopavaju integritet i stabilnost čoveka. Dakako, to ne znači da trebamo osećati samo jednu vrstu emocija; neprestana sreća na odredjeni način podseća na ispraznost smiley –a, i neuspesi daju ukus životu jednako kao i uspesi, ali moraju biti uravnoteženi.

Razvijanje umeća umirivanja svojih emocija je najnužnija psihička veština koju treba sticati od detinjstva i razvijati tokom života, da bi smo bili zadovoljni ličnom „sudbinom“.

Obuzdavanje impulsa – Test sa kolačićem

Zamislite da su vam četiri godine i da vam neko predloži ovo: pričekate li dok ta osoba nešto brzo obavi, za nagradu ćete dobiti dva kolačića s čokoladnim prelivom. Ako vam je to predugo za čekanje dobijate samo jedan i možete ga uzeti odmah. U sklopu ove studije, koju je psiholog Walter Mischel šezdesetih godina započeo u vrtiću u krugu univerziteta Stanford, učestvovala su uglavnom deca profesora i studenata na postdiplomskome studiju.

Neki četverogodišnjaci uspevali su čekati punih petnaest minuta, što im je zasigurno izgledalo kao večnost, da bi se ispitivač vratio. Kako bi lakše izdržali muke, pokrivali su oči samo da ne moraju gledati u iskušenje, ili su podupirali glavu rukama, razgovarali sami sa sobom, pevali, poigravali se rukama i nogama, čak i pokušavali zaspati.

Ovakva odlučna deca za nagradu su dobija dva kolača. Ali ona druga, impulsivnija deca, zgrabila bi onaj jedan kolač, i to gotovo redovno za samo nekoliko sekundi nakon što bi ispitivač izašao iz prostorije kako bi „nešto obavio“.

Reč je o samom korenu emocionalne samokontrole, budući da sve emocije po prirodi navode odredjeni nagon na delovanje. Nemojmo zaboraviti da je u korenu reči emocija glagol „kretati se, pokrenuti“. Izazov će svakako dovesti u iskušenje svakog četverogodišnjaka, o mikro svetu večite borbe izmedju nagona i svladavanja, ida i ega, želje i samokontrole, uzimanja nagrade i odgadjanja tog trenutka.

Šta će dete u ovom slučaju odabrati vrlo je indikativan test; njime se brzo očitava ne samo karakter, nego i put kojim će dete u životu krenuti. Dijagnostička snaga reakcije na ovu situaciju postala je jasna dvanaest do četrnaest godina kasnije, kada su ta ista deca zatečena u adolescentskoj dobi. Istraživači su potražili ove četverogodišnjake u trenutku kada su završavali srednju školu.

Emocionalne i društvene razlike izmedju dece iz grupe koja je odmah ščepala kolačić i dece iz grupe koja je čekala nagradu bila je drastična.

Oni koji su se oduprli izazovu kao četverogodišnjaci sada, kao adolescenti, bili su društveno sposobniji: realizovaniji na ličnom planu, puni samopouzdanja i sposobniji za suočavanje sa životnim frustracijama.

Za njih je bilo manje verovatno da će se u odredjenoj situaciji izgubiti, ostati „paralizovani“, da će ustuknuti pred stresom ili da će pod pritiskom postati razdražljivi i neorganizovanii; oni su prihvatali izazove i hvatali se s njima u koštac umesto da odustaju čim naslute poteškoće; verovali su u vlastite sposobnosti, imali samopuzdanje i smatrali se dostojni poverenja; preuzimali su inicijative i svom se snagom posvećivali rešavanje zadataka do krajnjeg cilja. I deset godina kasnije još su uvek bili u stanju na putu do cilja odgadjati trenutak primanja nagrade.

Medjutim deca iz one druge grupe (približno trećina od ukupnog broja), koja su odmah uzela kolačić imala su manje ovakvih odlika i umesto njih srazmerno deficitarniji zajednički psihološki portret.

Kao adolescenti češće su bežali od društvenih kontakata; češće su bili tvrdoglavi i neodlučni; frustracije su ih lako uzrujavale; o sebi su često mislili da su „loši“ ili nedostojni; bili su skloniji regresivnom ponašanju i blokadama pod stresom; puni nepoverenja i kivnosti zbog toga što „ne dobijaju dovoljno“; skloniji ljubomori i zavisti, preteranom i oštrijem reagovanju na draži time provocirajući rečkanja, svadje i sukobe.

I nakon svih tih godina, ni sada nisu bili sposobni odgoditi trenutak primanja nagrade za uloženi trud. Ono što se pokazuje na sitnicama u ranome životu s godinama procveta u širok spektar društvenih i emocionalnih sposobnosti.

No, poenta ove priče nije u tome da kazete „Aha! Znao sam roditelji i detinjstvo je za sve krivo!“ Do tridesete godine života ima se dovoljan period na raspolaganju da se „tumara“ u zadatim „temama“, od tridesete emotivno zrela osoba postaje kovač svoje sudbine. Pitanje je samo želi li preuzeti odgovornost za ono što čini, za život kakav živi, za sopstvenu sudbinu?!

Korišćena literatura :

Yuichija Shode, Waltera Mischela i Philipa K. Peake „Predicting Adolescent Cognitive and Self-regulatory Competencies From Preschool Delay of Gratification“, Developmental Psychology, (1990.).