25 септембра, 2021

Presskucevo

onlajn

Nesvakidašnji talenat u čudesnoj interpretaciji etno pojanja – Milija Radivojević Baja

Jedna obična nedeljna šetnja ume da prija jako, a kada se poklope zvezde da sretnete i ugledate pravo narodno blago za dušu, telo i um , onda je to poseban dan za pamćenje čitavog života.

Sasvm slučajno ili namerno od nekog gore, u povratku iz naselja Kolonija kod Kučeva, začuše se gajde ničim izazvane. To je jedan od onih poklona koje nam dan pokloni kako bi nas podsetio koliko je život lep, bio je to moj prvi susret sa verovatno najvećim živim srpskim pojcem, gospodinom Milijom Radivojevićem Bajom. Nastavak je spontana istorija tradicije i umeća.

Milija Radivojević Baja je zapravo inženjer mašinstva iz Požarevca, koji piše pesme, svira gajde, frulu , zdravičar je i još mnogo toga. Nesvakidašnji je talenat u čudesnoj interpretaciji etno pojanja. Kasnije sam saznala da je zbog toga učesnik brojnih TV i radio-emisija i junak mnogih priča u štampanim medijima.

Više godina bio je vrhovni pastir „Homoljskih motiva“, a učestvuje i na manifestacijama: „Dani Stanoja Glavaša“, „Četereško prelo“, „Vrela Homolja“, „Sestroljinski dani“, „Prođoh Levač, prođoh Šumadiju“, „Dani ćirilice“, „Ognjište“.

Rekao mi je da ga pozivaju na brojne etno manifestacije širom Srbije, ali i na sabore, kao što je slučaj i sa Saborom pčelara Srbije. On se svake godine otvara njegovom himnom pčelarima, zbog koje je dobio titulu „kralj medovače“ .

Učešće na ovim manifestacijama, on je zaslužio kao vrhunski zdravičar, jer su mu zdravice narodske, pitke, poletne i lake za pamćenje.
Zna i preko hiljadu pesama napamet !? Zamislite ?

Podjednako izuzetno, on peva stare srpske i vlaške pesme, one iz Vojvodine i sa Kosova, romske i makedonske, sevdalinke i pesme iz Hrvatske. Autor je i nekoliko zbirki pesama: „Mesečeve kapi“, „Ko to može biti prvi“, „Sa Južnog Jadrana“ i „Pesme o vinu i uz vino“, a uskoro mu iz štampe izlaze i knjige „Na životoj stazi“ i „Pčelareva ljubav“.

Osim što piše i peva, Milija svira i frulu, gajde i gusle, kao što su svirali i njegovi deda i pradeda. Njegov deda Milija, čije ime nosi, poginuo je na planini Cer, svirao je gajde, a otac trubu i frulu. Rođen je u rudničkom kraju kod rudnika „Lece“ pored Gazdara i tamo su zaposleni bili iz raznih krajeva tadašnje Jugoslavije. Pesme je počeo da piše još kao dečak, u rodnom selu Gazdare kod Medveđe.

Rekao mi je : „Sa pesmom sam rođen, za pesmu živim i sa pesmom ću umreti. Pesma je sav moj život.“

Brojne Milijine pesme našle su mesto i u manastirima, u kojima stoje uramljene i vidno istaknute, kao što je slučaj sa manastirima Žiča, Bradača, Rukumija.



Družeći se s ljudima iz Homolja naučio je mnogo toga, čak prilično dobro i govori vlaški jezik. Dakle, ta raznovrsnost došla je kao posledica njegovih putovanja, gostovanja i kretanja širom bivše Juge.

Pesme za njega nastaju toliko jednostavno. Ode na Taru, pogleda lepu planinu i počne da peva o njoj. Na vrhu Beljanice pevao je „Oj planino Beljanice, čarna goro, lepotice“.

Pevajući istog trenutka se ta pesma rađa. Kaže kako mnogi pišu pesme, a ne mogu ih ni pročitati kako treba, a kamoli govoriti i pevati. U pravu je mislim u sebi , ( evo jednog pesnika koji ne zna nijednu svoju pesme napamet ), slatko me nasmeja i postide.

Ali, počastio me je njegovom pesmom Kučevljanka , i ne samo pesmom već i saznanjem da jedan tako veliki čovek u svom stvaralaštvu razgovara samnom kao da se poznajemo mnogo godina.

U nastavku pogledajte video priloge nastale tokom ovog susreta