25 септембра, 2021

Presskucevo

onlajn

Blagi osmeh i hvala prijatelji – Vaš Đorđe …

Đorđe Marjanović, Velikan, ne samo u muzičkom smislu, već u svakom drugom koji opisuje Čoveka. Drago biće koje toplinom pleni i sjajem svojih tamnih očiju udene u srca svakoga od nas radost i podršku, kao diskretni drugarski mig. Pesme i muzika obeležile su brojne živote, ali nikad i ničiji ovako kao život gospodina Marjanovića. Porodica i prijatelji uvek su bili uz njega, nisu ostali po strani, već u središtu priče. Retka osoba čiji je ceo život jedna putujuća pesma: red strofe, red refrena, red ljubavi, pa red sreće – sve tako do danas.

Ne znam kako bih se oprostila sa Đorđem , jer ne postoje reči , postoje samo osećaji i muzika i ako je otišao u večnu slavu. Svi mi koji smo ga lično poznavali, i ponekad imali kontakt sa njim imamo puno srce. Barem ja tako osećam. Umeo je na kratko da ispuni svačije srce i da mu da ono što treba . Ta punoća ostaje večna.

Nikada nisam stigla da mu se zahvalim za sve, jer je direktno ili indirektno uticao na mene i moje zanimanje. Svojim postojanjem, izazvao je postojanje inspiracije u mom životu da shvatim šta je moj poziv i da li trebam da budem pesnik ili ne, da li trebam da budem novinar i kakav novinar ili možda samo pisac.

Pre par godina je Emilija M. apsolvent FPN-a, trebalo da uradi intervju sa nekim koga poznaje lično, pozvala me je i pitala da uradi intervju samnom i ja sam pristala. Između ostalih pitanja , pitala me je sa kim sam uradila svoj prvi intervju ? Rekla sam da je to bio Đorđe Marjanović i da je ostavio veliki utisak na mene . To je bila tačka preokreta u mom životu. Tako je … Nikada neću zaboraviti to.

Veoma važan deo mog života činili su djokisti, moji prijatelji – kaže Đorđe . (…) Kako da ne, kada su oni bili verni pratioci svoga ljubimca gde god da je išao. Uvek ispred ulaza zgrade u koju bi ušao stajali su djokisti koji su čekali svog idola. Čak i ispred njegovog stana uvek je stajala grupa koja je čekala da izadje. Pa i noću. Kad je kretao na turneje ili koncerte u mestima Jugoslavije, telefoni su bili zauzeti do usijanja, jer su se djokisti, često uprkos njegovim zabranama, dogovarali sa istomišljenicima iz mesta gde Đorđe gostuje, da obezbede karte, gde da se nadju, ko će kod koga da spava… Stalno su bili uz svog Čoveka.

Priču o djokistima i snazi veza koje je Đorđe stvarao, kao i mnoge druge priče u vezi sa sjajnom karijerom kojom nas je Đorđe Marjanović počastio – naći ćete u knjizi Moj život.

Da se radi o veličini kojoj nema premca na ovim prostorima, govori i ovih par rečenica sa početka. Čast koju su imali đokisti vremena u kojem je Đorđe bio u usponu karijere, možda kasnijim generacijama nije pripala na takav način, ali se zato Đorđe potrudio svima nama, novoj generaciji đokista da ostavi poklon, baš kao biser uvijen u mirisnu, ukrasnu maramicu, ljubomorno čuvanu u levom džepu košulje, uvek opeglane i čiste. Poklon u koji su stale iskrene emocije čoveka koji je svojim osmehom pokucao u mnoge domove, čoveka koji je pesmu rođenu duboko u njegovom biću tako nesebično darovao.

K’o nekad u osam

Podnevni sat, blago septembarsko sunce kupa asfaltnu stazu tiho kao da ne želi da naruši svečanost koja se osetila u vazduhu. Približavamo se beloj niskoj metalnoj kapiji, a ja puna od nožnih prstiju do temena neke maglovite strepnje koja se meša čas sa radošću, čas sa nevericom. Uzimam u ruku kvaku i osetim začudno toplinu metala na dlanu,

„Dobro došli prijatelji!“

Odlican.com,Radmila Stnkovic; album Djordje Marjanovic u Inter-CAFFE-u

Kroz žute i rumene zrake koji su promicalie krošnjom stoletnog oraha ugledah na pragu kuće našeg domaćina – gospodina Đorđa Marjanovića. Požurismo u susret i u tih nekoliko koraka gotovo da sam čula sa nekog starog radija u srcu: „Ko nekad u osam i sad zviždim ulicom tvojom, kad stanem sad pod prozor tvoj, i ma da znam nisi tu, čekam kao u snu…“ Srdačan stisak ruke i osmeh koji je okupao srca učinili su svoje – zagrlili smo se kao neznani a znani prijatelji, koji su pesmom živote uvezali. Bez ikakvog uvoda pozvao nas je da sednemo tu ispod krošnje sa takvom ljubaznošću kao da se radi o slučajnom, privatnom susretu.

Đorđe Marjanović privatno i Radmila Stanković

Pod krošnju se slila atmosfera toplog ljudskog prebivališta koje srećnom skromnom čoveku daruje onaj mir za kojim mi stalno tragamo a teško ga ostvarujemo. Ovo stoletno stablo sigurno pamti dečiju bezbrižnost i radost izlivenu u rodnoj kući, pa šumi kroz svaku reč koju gospodin Đorđe izgovara.

Dok sa upadljivom živošću priča o danima mladosti u očima mu blista iskra kao da je sazdana od svih aplauza koji su pratili njegove pesme, vrcava, razborita a u isto vreme i setna i drhtava – iskra ljubavi. Ali kao čovek nenaviknut da vreme ispunjava govorom već pesmom, brižno je nastojao da sasluša i našu priču mirno, samosvesno i uvek uz osmeh. Uz domaćinsko posluženje priča je kao ptica letela čas u prošli vek na binu Opatijskog festivala, čas u kutak na ćošku Interneta u naš Inter-caffe. Stoletni orah je postao vremeplov za put ljubavi i gde god je ona ostavila pečat nama se ukazivala nova polazišna stanica za razgovor. Listamo album, svaka slika jedna priča a lišće šumi o ljubavi: „potraži me u predgradju, poljubi me u sećanju…“

Došao je taj sivi dan kada se naš Milord preselio na nebo…. Putuj Milorde do nekog tamo viđenja , ja ću pamtiti ono

„Vaš Djordje“ ,a za mene i mnoge je to ulaznica u vremeplov. Skuvajte kafu, pustite na svojim računarima koji su nam upleli životne puteve „Milord“ i zapevajte našem Milordu – Djordjetu Marjanoviću.