U četvrtak 9. septembra, u Biblioteci „Nikola Sikimić Maksim“ Kučevo, počela je nova sezona BiblioSalona koji je imao sjajan početak , ako uzmemo u obzir da je Laura Barna bila gošća. Laura Barna, književnica i istoričarka umetnosti bila je prva gošća BiblioSalona pod nazivom „Sve moje…“. U svojim knjigama ona govori o ljudima i ličnostima koji su obeležili našu istoriju, nauku, književnost, a koji su nepravedno skrajnuti i zapostavljeni još za života. Tako su sinoć sa posetiocima u čitaonici biblioteke sedeli Kosta Miličević, Isidora Sekulić, Žanka Stokić, Veselin Čajkanović, Rastko Petrović… Pitanje ukrštaja života i umetnosti, između kojih često ne postoji jasna granica, obeležilo je čitavo veče.
Jovana Radenković filolog, Laura Barna pisac, i Jovana Dišić filolog, direktorka biblioteke „Nikola Sikimić Maksim“
Razgovor su vodile Jovana Radenković, master klasični filolog i Jovana Dišić, filolog i folklorista ,inače i direktorka biblioteke. Imali smo priliku da saznamo da Laura svoje likove pronalazi (ili oni pronalaze nju?). Privlači je energija mesta i ljudi o kojima piše. Počevši od kupovine kuće na topčidersko-senjačkom brdu, baš u komšiluku Isidore Sekulić, a onda i putem koji je, prilikom trčanja, kao slučajno nanese na ruševine iz kojih viri deo klavira (kuća Veselina Čajkanovića, našeg najpoznatijeg predratnog filologa i istoričara religije). Roman „Sve moje sestre“ priča je o Rastku Petroviću, njegovoj albanskoj golgoti, ali pre svega o ljubavi sestara prema njemu, njihovoj žrtvi i značaju porodice i ljubavi u srpskoj kulturi.
Svako ko je imao privilegiju da bude na Laurinoj promociji kući se vratio ispunjen ponosom na narod kome pripadamo, ali i gorčinom tuge što smo skloni da zaboravimo sve najbolje predstavnike svoga roda. Pisci poput Laure Barne su tu kako se to ne bi dogodilo.
Jovan Inđić je rođen 23.03.2001. Godine u Požarevcu . Odrastao na politikinom zabavniku i zaljubljenik je u muziku i dobru i kvalitetnu knjigu . Za sobom ima nekoliko tekstova koji se tiču muzičke kritike i to mu ide od ruke jer po nekima kada je u pitanju istorija, muzika, zanimljivi detalji iz života poznatih ličnosti iz sveta nauke, umetnosti i kulture kažu da je živa enciklopedija iz ovih oblasti . Završio je srednju turističku školu u Kučevu i upisao na UNS-u, najpre video novinarstvo da bi se kasnije odlučio za opšte novinarstvo. Kako kaže, sam je na vreme shvatio brzinu života kojom živimo i da nemamo mnogo vremena za gubljenje . Lično smatra da je za pojedina zanimanja potrebna uža specijalizacija , tako da u njegovom slučaju studiranje na FPN u koje traje nešto malo više od 4 godina izlišno. Sve zavisi od pojedinca i interesovanja. Njegov moto “ praksa je zakon“odnosi se na to da je svaki posao u suštini veština koja se stiče vremenom. Pored pisanja rado voli da svira gitaru što mu daje jednu punoću životnog zadovoljstva . Trenutno se usavršava i piše na portalu www.presskucevo.rs . Ovom portalu je osnovna tema životni stil kroz motivaciju i emociju , tako da se on pronašao u tome pored još mnogih interesovanja za istoriju umetnosti , glumu i.t.d . Za mladog Jovana često kažu da je pravi predstavnik mlade generacije našeg vremena . Uprkos tehnologiji i društvenim mrešama , odrastao je na životnim lekcijama i politikinom zabavniku . Kao dete već afirmisanog pisca , (svoje majke) , detinjstvo je provodio na sajmovima knjiga, književnim susretima i tribinama. Još kao sestogodišnji dečak imao je privilegiju i čast da sedi u krilu jednog Dobrice Erića koji mu je redovno govorio dečije pesmice u to vreme. Zahvaljujući književnim susretima svoje majke kroz svoje najranije detinjstvo upoznao je mnogo kvalitetnih pisaca koji su direktno ili indirektno uticali na njegove odluke kada je u pitanju stručno opredeljenje. Mladom Jovanu Inđiću se predviđa sjajna karijera novinara, urednika, snimatelja , spikera i sl. Ostaje samo na njemu da puni svoju biografiju iz godine u godinu .
