Saznanje koje lako zvuči, a teško se stiče – Reč urednice

Život ima i lepe ali i one tužne trenutke. Godina za nama donela nam je baš takve momente u kojoj nas je napustilo mnogo rodjaka, roditelja, prijatelja, ali i mladih ljudi koji su prerano otišli. Poslednjih dana pokušavam da u svojoj duši odvežem taj čvor koji mi stoji u grudima , da se razveže i da konačno kažem nešto ili napišem. Toliko sam nemoćna pred ovolikim tugama, smrtima i nesrećama da samo tihovanjem ponavljam jedno isto u sebi “ Gospode Bože pomiluj nas grešne Presveta Bogorodice spasi nas“. I uvek se nadamo da će 2022. godina koja nam je stigla biti bolja, veselija, bez suza i tragičnih vesti…

Dok su nas sa svih strana „bombardovali” negativnim informacijama, o koroni, vakcini, globalnoj politici, ekonomiji, savetovali da bismo trebali ovako, a možda i onako nešto da uradimo ili promenimo, mi smo pokušavali da čujemo sebe , naše unutrašnje biće. Neki su u tome uspeli, a neki ne . Ali nema ničeg lepšeg, snažnijeg, ali i težeg od toga da živite svoju svrhu svakog dana.

Da ne ostavljate svoje vrednosti ispred vrata velikih zgrada i institucija, da ne izgubite sopstveni integritet zarad “viših ciljeva“, i da ne služite nikakvim poltronizmima, nepotizmima, totalitarizmima. Isto tako – da ne postanete indiferentni prema ikome ili ičemu, da se izdignete iznad svojih strahova, trauma i bolova, kako biste ih pretočili u iskustva koja će nekom drugom biti ono što vi niste imali kada vam je bilo najpotrebnije – podrška, snaga, vodilja.

Ovaj tekst posvećujem mojoj školskoj drugarici i više od toga, mojoj dragoj Violeti. Znamo se od malena sa prvih takmičenja iz recitovanja, kasnije sa književnih večeri , pa godine tako brzo lete da smo se za tren prebacile na mesto žirija sa one strane ovoga puta gledajući neke nove klince kako se takmiče , ocenjivajući im dikciju , izražajnost osećaja itd. Ona je bila uvek tu. I gotovo uvek sam bila sigurna i opuštena jer sam znala da ona stoji iza mene i mojih pisanja , kao i ja za nju . Posvećujem njoj zato što nisam imala hrabrosti da joj dam bilo kakvu utehu , a kamoli reči . Iz poštovanja prema njenom bolu i gubitku , nisam našla reči jer mi se duša kida . Može biti uteha samo tišina , molitva u sebi i upaljena sveća.

Kao i većina ljudi, imam tu groznu naviku da „kukam“ i da se „žalim“ kada mi nešto ne ide u životu; lakše mi je da okrivim druge nego da se uhvatim u koštac sa izazovima i da ih rešavam. Još uvek i posle svega što sam prošla i što je trebalo da me ojača , ja još uvek zateknem sebe u takvoj situaciji pa se brzo samoprekorim. Da dam sve od sebe da ih rešim ili barem ublažim. U životu mi je najviše pomogao strah. Svaki put kada sam osećala da mi se srce steže, da gubim dah, da ne vidim budućnost i ne želim tog trenutka da je vidim – znala sam da moram dalje.

Da moram da se suočim, da ga prihvatim i naposletku – da ga prevaziđem. I mnogo mi je pomogla tuga. Jer sam želela da je se otresem, da je skinem poput preteškog tovara pod kojim se savijam i sve više tonem. Ništa nije prolazilo dodirom dlana o dlan. Svaki gubitak se utiskivao duboko i otkrivao neke nove mračne dubine ličnosti za koje i nisam znala da postoje. Ali dubine kriju i svoje lepote, tajanstveni svet misli i osećanja koje samo mi možemo da transformišemo i da napravimo „od kamena zlato“.

Dosta su mi pomogle i sumnje. U sebe. Da li ja to mogu. Da li ja to smem. Da li je nešto moguće. „Postoje samo dva načina da živiš“, reči su Alberta Ajnštajna. „Da živiš kao da ništa nije čudo ili da živiš kao da je sve čudo.“ Sve te nove emocije, jake, silovite, nagle, uzburkane, i one tihe, nežne, mile, mirne, pomogle su mi da izaberem da živim život kao da je sve čudo. Čak i onda kada je u njega najteže verovati.

Sve što je materijalno naše, samo nam je pozajmljeno. I ovo telo i ono čime ga ukrašavamo, prostorije u koje ga smeštamo, mesta u koja ga vodimo. Svakog trenutka možemo biti prebogati i presiromašni, zadovoljni ili nezadovoljni, sami ili ispunjeni. Mi često nismo kovači naše sreće, mi smo i osvajači. A najveća je pobeda pobediti samog sebe. I nikada ne znamo kad ćemo nekoga poslednji put videti.

Zato je upravo ono što smo naučili, što smo spoznali, što smo osetili – nešto što nam nije dato i samim tim niko nam ga ne može oduzeti. Možemo ostati bez posla, ali ono što umemo – nosimo u umu, srcu i duši. Može nas ostaviti voljena osoba, ali ona ne može biti i krvnik ljubavi koja nas ispunjava i obasjava. Možemo izgubiti sve, a opet, kad imamo sebe – ruke su nam pune i prepune i sve možemo ponovo stvoriti.

I ovo nije filozofija za utehu kada teška vremena naiđu. Ovo je saznanje koje lako zvuči a teško se stiče. Zato nije ni važno u koji ćemo grad poći, kojim ćemo morem ploviti i čijim ćemo obalama hodati tražeći spokoj, mir ili nadu. Ako u sebi nosimo tugu, bol i usamljenost, svako će vino biti isto gorko, svaka će muzika biti jednako tužna a ljudi daleki i strani. I nije važno da li se hranite zdravo, vežbate redovno i čitate mnogo ako stalno padate na ispitu ljudskosti, ljubaznosti i dobrote, jer to su kvaliteti kojim treba da se hvalite, to su obeležja koja treba ponosno da nosite.

Radmila Stanković
Kao institucija

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *